Datum izvedene akcije: 01.08. - 05.08.2009. 

Lokacija noćenja: Bivak pod Špikom, Tičarjev dom 

Učesnici: Nina Adjanin, Igor Skender 

Tip akcije: Uspon u suvoj steni 

Izvedeni usponi: Špikova Direttissima, V+ 900m 

Prevoz: autobus BG - LJ i lokalni autobusi 

Opis akcije:

Severnu stenu Špika sam prvi put ugledao davne 2004. godine kada je zaintrigirala moju, tada dečačku maštu. Divio sam se herojskim usponima Debelakove, Dibone i ostalih junaka tehničkog alpinizma, pročitao puno opisa, kalio se u drugim stenama da bih se nakon četiri godine prvi put drznuo ući u tu stenu. Tada sam sa Skedžom i Nikolom popeo slavnu Direktnu smer. Godinu dana kasnije, s Ninom se vraćam ovoj istoj steni, a pogledi su nam usmereni ka Direttissimi, nešto novijoj smeri koja kombinuje donji deo Krušičeve i gornji deo Skalaške smeri uz kraću varijantu koja ih spaja. Gledano s magistrale iz Martuljka, smer deluje atraktivno, a velika zajeda uliva strahopoštovanje...

01.08.

Putujemo za Ljubljanu i svraćamo usput u Iglušport u BTCu da kupimo sitnice za penjanje. Nakon toga produžujemo za Gozd Martuljak, malo alpsko selo s moćnom panoramom u kojoj dominira severna stena Špika. Odmah krećemo ka bivaku i posle 2h prijatne šetnje kroz šumu izlazimo na prostranu zaravan pod severnim stenama Špika i Frdamanih polica. Bivak je idealno uklopljen u tu planinsku idilu, prosto ne znam da li je lepše uradjen spolja ili iznutra. Nalazi se na malom proplanku na rubu šume s pogledom na 900m visoku stenu. Noćimo u zimskoj sobi zajedno s još nekoliko puhova na tavanu.

02.08.

Budimo se pred svitanje. Nebo je vedro, a temperatura prijatna što značajno doprinosi samopouzdanju pred uspon jer i cela stena izgleda nekako druželjubivo u takvom ambijentu. Sledi prijatan petnaestominutni pristup do smera, čisto da se zagrejemo. Biramo Dibonov smer za pristup istoimenoj polici koja tačno prereže stenu na pola. Grapu do Zelene glave i žljebove u nastavku penjemo simultano i nakon 2.5h smo na Dibonovoj polici.

Tu se razdvajaju velike Špikove smeri. Mi prečimo u levo oko 80m i nalazimo žljeb kojim počinje Direttissima. Iako do velike zajede nismo očekivali težine, već u prvom žljebu je smer pokazala kakvo nas penjanje očekuje dalje. Biće strmo, sve vreme napeto s konstantnim težinama, s malo ili nimalo opreme u steni, s povremeno krušljivom stenom i problemima u orjentaciji. Drugi cug nad policom je već bio varijanta jer smo penjali uzak kamin, na prvi pogled krušljiv, ali ipak solidno čvrst sa previsom na ulazu. Nismo jedini koji su tuda prošli o čemu svedoče stari klin i gurtna na ulazu u žljeb. Trebalo je biti III po skici, ali je bilo bar V. Nakon žljeba lako ulazimo u, na pola otvorenu knjigu - veliku zajedu kojom ide naš smer naredna 4 cuga. O velikoj opremljenosti, o kojoj je bilo reči u opisu i nije bilo govora. Već prvi 55m dugački cug imao je samo 3 klina od kojih su 2 samo za gledanje, a jedan za upotrebu. Penajnje je otvoreno, školsko, sve vreme teško, sa dosta dobrih mesta za postavke (zaglavci). Drugi cug opet pun, opet ništa u steni, opet sve vreme strmo i konstantno teško i opet lepo za penjanje. Nakon 90m u zajedi na levo se izdvaja Krušičeva smer, a počinje varijanta koja nakon 4 cuga izlazi na Skalaški steber.

Penjemo previsno podrezani kamin direktno što prevazilazi ocenu V+ datu u opisu i nastavljamo kroz nešto umereniji nagib pun cug.

Poslednji cug Zajede ide po strmom žljebu. Mi smo ga prešli po desnoj ploči, direktno iznad štanda što je nešto teža i po našem ukusu lepša varijanta. Nakon 4 cuga zajede potrebno je eskivirati desno na steber da bi se izbegli veliki previsi koji zatvaraju žljeb. Jedina moguća linija kojom se eskivira na steber nimalo ne uliva samopouzdanje. Preči se po skoro vertikalnoj ploči, mogućnosti za medjuosiguranje do samog raza stebra nema, a ispod imate 900m pod nogama. Uzdali smo se u zdravu logiku i pouzdanost opisa i nadali se velikim hvatovima kako bi ovaj cug zaista bio samo V- inače... I bilo je tako. Izlazak na raz je neko od najeksponiranijih mesta koje smo penjali. Dobra stena, par odličnih hvatova i odličan frend u pukotini obezbedili su uživanje u pokretima. Zadivila me je ideja prvih penjača da ovim putem eskiviraju na steber. Kapa dole! Po stebru smo imali prijatno penjanje još 50m do stolpa od kojeg se polako nazirao kraj smera, ali... Ali pred nama je stajao verovatno i najteži detalj smera - krušljivi žljeb težine IV pa još i traverza kroz njega. Čitajući opis čovek pomisli "Pa OK, krušljivi žljeb, popeo sam ih dosta do sada, proći ću i ovaj nekako". Ali ovaj žljeb nije krušljiv, ovaj se raspada! Sve vreme kroz njega ste sa sva 4 ekstremiteta na krušljivim hvatovima dok uže za vama obara kamenje svih dimenzija. Sa zadržanim dahom prelazimo po tom žljebu, a onda nas za nagradu čeka najlepša zajeda cele smeri! A kako i ne bi? Nakon tog žljeba zaista je sve što predstoji nagrada. U idealnom penjanju prolazimo celu zajedu i žljeb nad njom i tako dostižemo poslednje teže mesto u smeri - petnaestometarski kamin koji je previsan na početku i na kraju. Dobrih klinova je bilo pred oba previsa pa smo mogli sebi dopustiti penjanje van prirodne ravnoteže u gornjem previsu tj. "vuci rukama za klocnu, pa ako odlomiš držaće te ova 2 klina ispod". Ubrzo nakon kamina otvara se polica u desno i pogled ka poznatom vršnom grebenu i oknu kroz koji prolazi Direktna. Kraj težina, ali koncentraciju valja držati sve do vrha pa i dalje. Sledila je kvalitetna bela ploča i zatim krušljivi žljeb kojim izlazimo na sam vrh Špika. Juhuhu!

Odmah po dolasku na vrh nam pogled mame severne stene Škrlatice i Ravkove Špice. Tamo ćemo drugi put. 1600m silaza kroz Kačji graben je nešto što je OK ako radite jednom godišnje. Češće od toga ne prija kolenima. Nakon 9h penjanja i 2.5h silaska izlazimo na cestu za Kranjsku goru i uz pomoć ljubaznog slovenačkog para kojeg smo ustopirali na cesti, dolazimo do Martuljka. Pizza kod Jožice je prava nagrada za današnji uspon dok pogled sa terase i dalje luta ka severnoj steni Špika dok mozak i dalje ne shvata da je telo kojim upravlja upravo došlo odatle. Vrh je isti, na istom mestu, tako će i ostati, ali pogled prema 900m visokoj steni čoveka koji je kao turista prolazio kroz Martuljak i tog istog čoveka nakon penjanja te iste stene svakako se razlikuju. Pogled nakon penjanja svakako odaje mnogo više od lepote pejzaža u očima. Pogled nakon penjanja znači mnogo veću prisnost i povezanost s tom planinom. A kako i ne bi kad ste pred uspon založili najvrednije što imate - svoj život! Eto tako vas planina menja!

03.08.

Dan je kišovit i koristimo ga za odmor na Vršiču u Tičarjevom domu. Nakon malo razmišljana, pošto su nam se utisci slegli, odlučujemo da je jedna velika smer ipak dovoljna za jedan odlazak u planinu i zato narednog dana punih srca odlazimo u Ljubljanu i zatim uveče kući.

Izveštaj napisao:

Igor Skender