Everest 2009

06.04.2009. Stigosmo u Kathmandu! Opet neki štrajk. To je ovde uobičajena stvar. Nešto baš nema stranaca u gradu, izgleda da je i ovde stigla kriza. Trgovci u Tamelu kukaju kako je opao promet i niko ništa ne kupuje! Ovo je idealna prilika da se kupi jeftina opema. Sav prtljag je stigao sa nama što se retko dešava!

U gradu je velika zagadjenost jer su svakodnevne restrikcije struje i onda svi pale agregate za struju koji rade na benzin. Ekipa je dan provela u kupovini opreme koja im nedostaje i u razgledanju grada.

Dragan Jaćimović,

Vođa ekspedicije

07.04.2009. Juče sam bio blag u proceni zagađenja u ovom gradu. Podavismo se ovde! Jedva čekam da krenemo put Tibeta. Ostatak opreme je danas nabavljen, a posebno sam ponosan što smo pronašli Millet cipele broj 50 za Ivana! Šta ćeš kad je čovek "big foot". On se bio malo unervozio jer je rezervna varijanta bila da ga skratimo za prste na nogama pa bi mu i 44 odgovarao:) Probao sam i tehniku danas i izgleda sve radi. Tako to uvek bude dok ne dođeš u BC, a onda krenu problemi. Stigli su nam jutros Roberto i Simona, tako da još sutra treba dan nam se pridruži Iris i onda smo kompletni.

08.04.2009. Jutros nam je stigla Iris i sada smo kompletni. Ekipa je vrlo raspoložena i svako veče u bašti hotela kreće druženje. Poneko pivo se popije, ali Bože moj naredna dva meseca biće samo fokusirani na vrh, pa je relaksacija poželjna. Danas su kineske vlasti konacno potvrdile otvaranje granice i za ekspedicije. Sutra idem u njihovu ambasadu da rešim vize za ulazak na Tibet. Svaki dan se priprema oprema za bazni kamp i tu ima dosta posla jer nije lako spakovati dva kamiona raznih stvari. Naročito što sve treba popisati jer kada dodjemo pod planinu, nema prodavnice u komšiluku ni super marketa za šoping:)
Dobio sam jednu interesantnu informaciju (to jest fotke + priča čoveka koji je to video) o Everestu. Naime, prethodne zime nije bilo puno snega a sušna sezona je krenula ranije, pa na Everestu skoro da i nema snega! South coll je bez snega, uspon prema Balkoniju takođe. Lo - tse face je u gornjem delu go kamen! To ni najstariji ovde ne pamte. Odneo je vrag šalu, izgleda da globalno otopljavanje polako uzima zamah.
Nadam se da će do maja da bude snega, jer je mnogo lakše penjati sa derezama po snegu nego praviti varnice u steni :-)

Vođa ekspedicije,
Dragan Jaćimović

09.04.2009. Ne bih da pravim paniku ali pocelo je zezanje sa kineskim vlastima.Pojavilo se nekoliko novih uslova ali se nadam da cu to resiti u toku sutrasnjeg dana.Inace, danas smo spakovali hranu za visinske kampove.Ima za svakog ponesto prema licnim sklonostima i nacinu ishrane.Pre neki dan rekao sam Celetu da kupi bure kao sto je Basko imao na Everestu.Da bi stos bio veci Cele je usao u jednu radnju i kupio bure na kojem pise: Basar Carovac! Dakle, Baskovo bure opet na Everestu.
Danas su nam Sherpasi stigli iz Pangboche-a.Njihov lider je uvek nasmejani Sonam, koji je bio sa nama i pre dve godine.
Malo me brine ovo neplanirano zadrzavanje u Kathmandu jer je lako moguce da pokupe neki virus i da se razbole.
Pozdrav svima od Vardara pa do Triglava i hvala na podrsci!

Vodja ekspedicije
Dragan Jacimovic

Dobili smo zvanično obaveštenje na fax iz Lase od CTMA u kojem nam u poslednji trenutak javljaju za promene i hrabre nas da budemo strpljivi. Što se tiče nas mi smo sve pripreme završili i sada jedino čekamo otvaranje granice. Nismo jedino mi u problemu već i 46 ekspedicija koje čekaju da krenu na Tibet. Koliko sam shvatio radi se o timovima koji penju Čo-Oju, Šišapangmu i Everest.

Ipak, najvažnije je da smo svi uspešno, više puta svaki dan, prešli ulicu u ovom potpunom saobraćajnom haosu. Taman kada pomislim da je put čist, shvatim da u stvari gledam na pogrešnu stranu ulice da postoji velika šansa da me zgazi autobus, auto ili rikša! Na svu sreću, ovde se sirene koriste u tolikoj meri da ukoliko prvih para dana ne ogluvite shvatite da su mnogo efikasnije od semofora i pešačkih prelaza.

12.04.2009. Posle sedam dana boravka u Kathmanduu ekspedicija je zdrava i na okupu. Sem nekoliko manjih stomačnih adaptacija na povrće, salate i vodu, niko nije imao nikakvih značajnijih zdravstvenih problema. Za uslove života, higijene, gradske prašine, zagadjenosti u Kathmanduu to je već prvi značajan uspeh. Svi vedri, raspoloženi, puni pozitivne energije i fizičke snage, krećemo na Tibet sutra ujutru.
Sačuvati zdravlje u gradu bez centralnog vodovoda, bez kanalizacije, bez i jednog kontejnera za smeće, 16h dnevno bez struje, u prezagušenom saobraćaju, gde hiljade motociklista koristi i najmanji prostor da bi se provukli kroz tesne uličice, bez semafora i saobraćajne signalizacije, gde putevima sve hoda od bicikla, rikši, motocikla, automobila i kamiona, sa ogromnim zagadjenjem... nije ni malo lako.
Raspoloženje, vedar duh, bezbrojne šale, smeh, uzajamno pomaganje, entuzijazam... krase našu ekipu.
Svim porodicama učesnika ekspedicije mogu reći da ne brinu o našem zdravlju ni malo, jer svi smo toliko savesni, odgovorni i iskusni da o zdravstvenim problemima, mislim da neće biti ni govora.
Pozdravljam svoju porodicu i porodice svih članova Ekspedicije

Doktor ekspedicije
Dr Čeliković Dragan

13.04.2009. Kada bi opisivao sve dogodovštine sa administracijom, mislim da bi mi izveštaji bili kao romani. Ali ono što je najvažnije: Danas krećemo! Spavaćemo negde sa ove strane granice u Nepalu, da bi sutra pre podne konačno ušli u Tibet. Dobra vest iz Lase je da su poslali Oficira za vezu u Zangmu gde će čekati dolazak ekpedicija za Everest. Ljudi iz Himalaya Guides će danas popodne podići naše vize i voziće celu noć da bi ujutro mi mogli da predjemo granicu. Kao i u životu važno je imati dobru podršku i dobar tim iza sebe.

jutro smo dočekali u novogodišnjoj atmosferi, pošto narod Nepala 14.04. slavi Novu godinu, tako da je sinoć bila vesela atmosfera, muzika, vatra, okićena dvorišta i za razliku od nas nosile su se najlepše odore. Ekspedicija na Everest nije samo od BC do vrha nego od samog polaska iz Beograda. Svakog trenutka moramo biti spremni na promene pa tako i na jučerašnju vest koju smo dobili, a to je da još jedan dan ostatajemo u Nepalu, iako to nismo planirali, ali pošto je Nova godina ne radi ambasada i državne ustanove, procedura oko dobijanja viza se pomera za jedan dan. Sinoć smo odseli u jednom malom mestu Dhulikhel koji je sat vremena vožnje od Katmandua. Pošto su i ostale ekspedicije koje takodje čekaju vizu odsele u ovom malom mestu, jedva smo uspeli da nadjemo smeštaj, čak jedan deo nase ekipe je noćio pod šatorima.

Ništa nas ne može iznenaditi i prilagodjavamo se svemu, tako da današnji dan koristimo za trek turu do jednog obližnjeg manastira. Svi članovi ekipe se dobro osećaju, i raspoloženje je u pravom novogodišnjem duhu. Velika je prednost što smo se sklonili od ulica Katmandua pošto je ovde zdravija i lepša sredina kao i vazduh.

Nina Adjanin (član ekspedicije)

Ustali smo u 03h ujutru kako bi izbegli barikade na putu, ali ovi Nepalci rano ležu a još ranije ustaju, pa onda dovuku balvane pa pravo na put. Nema obilaznice, ako ste to pomislili. Srećom negde oko 4h bilo ih je samo desetak i još se nisu bili odvažili da nas zaustave. Odmah iza njih na sred druma stoji potpuno izgoreo autobus nepoznatog autoprevoznika, koji se usudio da prkosi rulji, a onda je neki majstor bacio molotovljev koktel i eto zabave. Nekako smo prošli i stigli na granicu u Kodari. Onda kreće čuveno diciplinovanje od strane dolazeće imperije. Šta ćeš, bili smo poslušni. Kolona po jedan kao u vojsci. Pa jedan check point, drugi, treći i taman kad sam pomislio da će moje noge konačno kročiti u Kinu - pauza za ručak! Pola sata na ničijoj zemlji.

17.04.2009. Sinoć sam uspeo da se snadjem u Zangmu i ubedim Oficira za vezu da možemo za Nyalam.

Nije bilo džipova ali sam pronašao autobus koji je poslužio za dva sata vožnje. Kiša je padala dok se vozač borio sa izlokanim putevima.

Mislio sam da nikada nećemo stići, ali se na pola puta pojavio asfaltni put i onda je sve bilo lakše. Čak sam i zaspao naslanjajući se na ranac. U Nyalam smo stigli kasno uveče. Brzo smo se spakovali po sobama jer je svako želeo malo odmora.

Danas smo išli na aklimatizaciju na obližnje brdo (4200m). Što se mene tiče, ekspedicija je tek sada počela.

Vidim da su svi dobro i da jedva čekaju neku akciju. Sada imam drugi problem: Treba malo da ih usporim jer svi žele da se dokazuju.

Na vrhu smo se slikali sa zastavom Univerzijade 2009 tako da je i ona započela svoj put do krova sveta!

Večeras noćimo ovde a sutra pravac Tingri (4200m). Naši Šerpasi su već tamo i sutra planiraju da odu u bazni kamp kako bi postavili sve šatore pre našeg dolaska. Izgleda da su se kockice složile i da sada možemo dalje ka našem cilju.

Vodja ekspedicije

Dragan Jaćimović

18.04.2009. Konačno je krenulo malo opuštenije. Vidim da su ostale ekspedicije u nekom "spidu", a ja baš rešio sada da usporim. Danas su već neki krenuli za bazni kamp, a ostali kreću sutra. A mi? Mi smo jutros lagano doručkovali oko 9h , a onda pravac Tingri (4300m). Posle 4 sata vožnje po zemljanom drumu, nekoliko “pi-pi” pauza, prašnjavi i prljavi stigosmo u ovo malo garnizonsko mesto. Ovde su nas dočekali Sonam i Bola, tako da smo odmah uleteli u sobe a zatim na ručak. Naši Šerpasi su još juče otišli u BC. U tome i jeste trik, u dobrom planiranju. Naime, ovde sam sreo jednog vodiča koji je još u Kodariju pričao kako će direktno u BC, a mi ga danas sretosmo ovde! Kaže Šerpasi su putovali zajedno sa njima i ako bi otišli u bazu danas ne bi imali gde da spavaju. I opet evo nas zajedno. Preko preče, naokolo bliže. A tek kako me je pogledao kada sam mu rekao da mi ostajemo ovde tri noći!

Tingri nikad prljaviji. Prašina ulazi u sve pore, dok vas psi lutalice saleću na ulici. Brojao sam do 100, a nisam ni prepešacio pola mesta.

Naravno, ovde nema interneta pa izveštaj šaljem sa naše mašinerije preko satelita.

19.04.2009. U Tingriju sviće oko 07h po kineskom vremenu. Nema ništa lepše od jutarnjeg sunca na Himalajima. Danas smo odradili još jednu aklimatizaciju do visine od 4650m, posle koje smo se vratili u Tingri na ručak. Pošto smo brzo došli na ovu visinu još uvek postoje blage glavobolje kod pojedinih članova ekspedicije, ali će to proći pre nego što krenemo za BC.

Sutra ostajemo ovde i verovatno ćemo ići na još jedan aklimatizacioni uspon. I pored dosadašnjih problema sa ulaskom na Tibet, ja sam zadovoljan kako se sada situacija odvija. O narednim danima ne razmišljam previše.

20.04.2009. Druga noć u Tingriju i već se bolje spava. Danas smo ponovo išli na aklimatizaciju. Sigurno neće da smeta, može samo da nam koristi. Važno je biti u pokretu. Ekipa je danas mnogo bolje podnela uspon i mislim da sutra možemo dalje. Juče smo imali havariju na dva lap topa jer je neko doneo virus, pa su sada zaražene i kartice u fotoaparatima! Zbog toga nismo uspeli da pošaljemo fotke, ali je danas sve u redu. Pored virusa, izgorela su nam dva punjaca za racunare koji se pune na 19V, tako da sam morao da narucim nove iz Kathmandua. Ostali računari se pune na 12V i ne odgovara konekcija za ove koji su završili svoju karijeru.

Sutra krećemo za bazu gde nas očekuje već pripremljen bazni kamp i nasi Šerpasi.

21.04.2009. Evo nas u bazi! Lep dan, Sagarmatha nas dočekuje sa perjanicom na vrhu, Šerpsi sa osmehom a kuvar sa sjajnom klopom. Ivan je morao da prokomentariše:"Da sam znao da je ovdje ovako dobro dosao bih pre deset dana pa makar me glava bolela svaki dan!"

Opet sam imao posetu od jednog drugara iz druge ekspedicije koji kaže da su svi pobesneli jer čekaju tri dana da im stignu jakovi za ABC. Nisam se nasmejao samo iz pristojnosti, jer je ta priča sa jakovima opšte poznata procedura. Navikli ljudi kod kuće sve na dugme, pa im sada krivi Kinezi. Imam i ja u ekipi tipove koji bi sutra na vrh, ali sam već toliko ovde proveo vremena po raznim ekspedicijama da znam da se nosim sa takvima. Poslao sam Sonama da nam zakaže Pudja ceremoniju prekosutra, a Bola je otišao do oficira za vezu da zakaže jakove za jedno 3-4 dana.

Lako upotrebiti reči – polako i strpljenja kada onaj magnet iznad nas privlači i dušu i telo.

Ljudi se ovde menjaju do neprepoznavanja, ali je i to sastavni deo lične borbe koju svako od njih treba da prodje. Za sve je potrebno vreme samo teško je to objasniti ovoj tek stasaloj internet generaciji koja sve rešava pritiskom na dugme po principu: "Hocu sad i hocu sve!" Nadam se da će im lekcije koje ovde budu naučili značiti kasnije u životu.

22.04.2009. Juče nismo uspeli da pošaljemo izveštaj jer RBGAN ne radi u bazi. Da li su ga Kinezi nekako blokirali ili nešto nije u redu sa satelitom, to ne znam. Pokušaću danas da se popenjem na morene glečera Rongbuk, kako bih potražio signal. Ekipu sam poslao dole do manastira Rongbuk na šetnju od par kilometara. Dok se oni aklimatizuju, Muri i ja smo ostali u BC-u da postavimo baznu stanicu, solare i ostalu tehniku.

Imao sam susret sa oficirom za vezu kako bi dogovorili datume oko dolaska jakova za transport do ABC-a. Ozbiljnijih zdravstvenih problema nema, osim ako ne računamo prilagodjavanje na novu visinu i malo slabije spavanje. Sutra imamo Pudja ceremoniju, a sledeći dan idemo na prvu ozbiljniju aklimatizaciju u planinu.

PS. Ako ovi izveštaji stignu do vas znači da sam pronašao brdo iznad baze sa kojeg imamo signal, ali znači na žalost i to da ću narednih dana morati svaki dan da se pentram radi slanja izveštaja.

29.04.2009. Danas nam se posle 7 dana javio vođa ekspedicije, Dragan Jaćimović i rekao da je sa ekspedicijom sve u redu, da su u BC-u, ali da imaju probleme da šalju izveštaje i da se nadaju da će to uskoro rešiti.

06.05.2009. Danas nam se opet javio satelitskim telefonom vođa ekspedicije, Dragan Jaćimović. Ekspedicija napreduje po planu. Sve je u redu osim komunikacija koje još uvek ne mogu da porave. Još danas su u BC a sutra kreću ka ABC (istureni bazni kamp). Plan za prekosutra je da odu do C1 (7000m) gde bi i prespavali. Narednog dana bi se popeli do 7400m i vratili u BC čime bi odradili aklimatizaciju i čekali povoljan trenutak za polazak na vrh.

14.05.2009. Nina se javila iz BC-a. Juče su išli do North col-a. Neki su uspeli, neki ne. Sad su u bazi svi osim Roberta i Simone koji su ostali u ABCu i pokušaće u narednih par dana da odu do North Col-a i provedu noć gore. Za ostatak ekipe aklimatizacija je završena. Sledi odmor i priprema za završni uspon.

15.05.2009. Danas nam se opet javio satelitskim telefonom vođa ekspedicije, Dragan Jaćimović. Kao što je i Nina rekla, aklimatizacija je završena i sada u BC čekaju lepo vreme za završni uspon. Potrebna su im vezano 2-3 dana lepog vremena pošto prethodnih dana vreme na vrhu nije bilo baš najbolje jer je padao sneg. Sada je bitno da se što bolje odmore i prikupe psihičku i fizičku snagu za polazak na vrh. Od uspostavljanja komunikacije putem interneta su definitivno odustali. O napredovanju završnog uspona će obaveštavati telefonom na svakih sat vremena ukoliko to bude moguće.

22.05.2009. Danas smo dobili najnovije informacije iz BC. Zbog pogoršanja vremena uspon se odlaže za posle 27. maja, kada se očekuje nekoliko dana lepog vremena. Svi u timu se dobro osećaju i sa nestrpljenjem iščekuju povoljan trenutak za polazak na vrh.

25.05.2009. Danas nam se javio vođa ekspedicije Dragan Jaćimović i rekao da je ekipa počela završni uspon. Danas su se popeli na North Col, a sutra planiraju da idu u C2. Ako uslovi na planini dozvole, izlazak na vrh je planiran noć sreda na četvrtak po našem vremenu. Sve ekspedicije sa severne strane su se već vratile, tako da neće biti gužve. Svi se nadaju da će se prognoza obistiniti i da će imati tih 2-3 dana lepog vremena, a za ostalo će se sami pobrinuti. Ekipa je dobro pripremljena i aklimatizovana i sada sve zavisi samo od vremena.

Ekspedicija je po planu juče trebalo da se popne u C2, ali zbog lošeg vremena od toga se odustalo, pa su i danas ponovo pokušali. Međutim, i danas ih je jak vetar omeo u usponu i vratili su se u C1.

Sutra se vraćaju u ABC, i tada će doneti odluku da li će odustati ili će čekati novu priliku, jer je najavljeno loše vreme.

29.05.2009. Danas nam se javio vođa ekspedicije Dragan Jaćimović. Juče su se svi bezbedno vratili u ABC, a Dragan se danas po dubokom snegu i jakom vetru vratio u BC gde će sutra dočekati ostale članove ekspedicije. Doneta je odluka da se odustane od završnog uspona. Odluka je bila teška, ali su ljudski životi najvažniji. Everest će ostati tu gde jeste i čekaće za neku novu priliku. Ima dosta novog snega i vetar od oko 80-90 km/h koji se ne stišava. Pod takvim uslovima bio bi veliki rizik izlagati ljude opasnosti. Dragan će pokušati narednih dana da pošalje jedan detaljan izveštaj i više informacija o svemu što se dešavalo na planini dok nismo imali kontakt sa njima, kao i o razlozima zašto je doneo odluku o odustajanju.

02.06.2009. Kako je počelo tako se i završilo. Sezona za zaborav. Osim velikog iskustva koje će nam sigurno trebati ubuduće, sve ostalo može u Recycle Bin!

Kina je ozbiljna država ali je izdavanje oko 400 viza trajalo skoro do 15 Aprila. Kada ih upitate zašto, njihovi zvaničnici sležu ramenima i upiru prstom u Peking.

U bazni kamp stigli smo tek 21.04. što je poprilično kasno, ali ipak dovoljno vremena ako se uzme u obzir da najveći broj uspona na ovu planinu izvršen krajem maja.

Ali ovo nije bila obična predmonsun sezona. Ovo je bila najčudnija sezona otkada ljudi penju Sagarmathu sa severa.

Maleri su krenuli po samom dolasku u bazu. Prvo je satelit imao problem pa su nas obavestili da će nam poslati CD sa novom instalacijom koja rešava problem. Onda je stigao CD svim ekspedicijama ali pogrešno nasnimljen, pa su nam posle par dana poslali novi. U medjuvremenu jedan član ekspedicije je ubacio gadan virus u naš sistem za koji nismo imali leka. Uspeli smo da zarazimo čak i satelitski modem RBGAN, pa smo do kraja ekspedicije ostali bez izveštaja.

Onda je Dragan Jovović na svom prvom odlasku iz baze u ABC, uspeo da se oklizne, nespretno padne i polomi podlakticu desne ruke. Kraj ekspedicije za njega.

Prilikom drugog odlaska u ABC (6400m) i aklimatizacionog uspona na North cool (7150m), krenuo je da pada sneg pa je zbog opasnosti od lavina na nekoliko dana odložen uspon. Tako je izgubljeno još nekoliko dana, ali niko nije obraćao pažnju na to jer smo imali još dvadeset dana za završni uspon. Moja ideja je bila da vrhunski aklimatizujem ljude kako bi na kraju bili spremni za napore koji ih čekaju na severoistočnom grebenu. Onda smo se vratili u bazu da se dobro odmorimo. Do mene su doprle informacije da će China Mountain Guides, momci koji postavljaju fiksnu uzad, krenuti na vrh 18. maja i da će tada sezona biti otvorena. Oni koji su pre nas stigli u bazu i ranije odradili aklimatizaciju jurnuli su prema vrhu. Mi smo 19. maja stigli u ABC kako bi bili blizu vatre i izbliza posmatrali situaciju na planini.

U periodu od 18 – 22 maja na vrh se popelo oko 100 planinara, a od tog broja nešto preko 50 su kineski penjači. Tačan broj mrtvih ne znam (tri ili četiri) ali je za ova četiri dana ogroman broj njih sišao sa planine sa crnim prstima na rukama ili nogama. Već tada smo uvideli veliku razliku izmedju vremenskih prognoza koje su slale razne agencije putem satelelita i onoga što se dešavalo ovde kod nas na Sagarmathi. Ali nekome moraš verovati da bi na kraju donosio odluke.

Moj prvobitni plan po dolasku u ABC je bio da vrh penjemo 23 ili 24.05. ali sa vremenom nešto nije bilo u redu i istog dana sam odustao od te ideje. Kasnije kada su ti dani došli bilo je jasno da gore nemamo sta da trazimo. Počeo sam da istražujem vremenske prognoze do kraja maja. Sve su bile gotovo identične. Nema razlike izmedju onih besplatnih koje se mogu naći na Internetu i na primer kompanije Meteos iz Švajcarske za koju morate platiti 2000 eura. Sve imaju nešto zajedničko ove godine - krajem maja nisu imali predstavu šta se dešava na severnoj strani Sagarmathe. Ali mi to nismo znali. Pošto nisam vidovit nekome moram verovati da bi donosio odluke.

Vremenska prognoza je govorila da je posle 27.05 odličan period za uspon na vrh. Tako smo i mi krenuli 25.05. iz ABC-a na North cool (7150m). Padao je sneg i nije bilo ni malo lako popeti se do našeg C-1. Hteli smo da se po nešto lošijem vremenu dokopamo C-2 (7700m) kako bi kasnije imali odlično vreme za nastavak uspona ka vrhu. Gore je ipak važnije da imate dan bez vetra jer su psihofizički napori mnogo veći.

Sledećeg dana 26.05. sneg je nastavio da pada a vetra skoro da nije bilo. Po prognozi trebalo je da bude vedar dan sa mnogo vetra! Upalila mi se lampica za uzbunu. Kako da nastavimo uspon i kako da verujem vremenskim prognozama. Pošto je sneg padao do uveče bilo je rizično tog dana nastaviti uspon. Ostavio sam tim da noći još jednu noć u C-1 (7150m). Sledećeg dana osvanuo je sunčan dan. Iz C-1 ka C-2 (7700m) krenulo je 15 članova ekspedicije i sa njima 10 Šerpasa. Krenuli su u 12.30h 27.05. jer je u popodnevnim satima trebalo da vetar malo popusti. članovi ekspedicije su počeli da koriste kiseonik i nove maske Top Out već od C-1. Ovo je trebalo da bude jedan lagan dan na putu do vrha, ali nije bilo tako. Šerpasi su imali težak zadatak da pronalaze fiksnu užad zatrpanu ispod dubokog snega, i već na pola puta su počeli da zabušavaju. U medjuvremenu počeo je da duva jak zapadni vetar ali samo u pojasu izmedju 7300m i 8000m! Iznad i ispod bilo je skoro potpuno mirno. To je verovatno počelo da plaši Šerpase i mislim da su pomalo bojkotovali naš uspon. Bez obzira na to što je vetar duvao konstantno brzinom od 40kmh, a na udare i 80km/h, deo ekipe se složno penjao ka C-2. U tom trenutku i dalje sam verovao da možemo uspeti. Iskusniji deo tima je prestao da traži fiksnu užad i nastavio je da se penje grebenom u alpskom stilu. Nije mi bilo svejedno u tom trenutku ali sam verovao u njihovo iskustvo. Drugi deo tima je bio malo uplašen i hteo je da se vrati nazad u C-1.

To je bio možda moj najveći problem tokom uspona - ogromne razlike u iskustvu i tehničkom znanju izmedju članova ekspedicije. Vetar je i dalje pojačavao. Po kasnijoj priči, nekima je to bio povetarac, a nekima je izgledalao da neće preživeti! Subjektivni utisci uvek zavise od prethodnog iskustva, ali i lične hrabrosti. Dok sam održavao radio vezu sa članovima tima i prikupljao informacije sa grebena, nešto mi je govorilo da vremenska prognoza za 28. i 29.05. koja je govorila da su to gotovo idealni dani za Summit day, nije tačna kao ni za današnji dan. Nazvao sam satelitskim telefonom prijatelja u Katmanduu kako bi još jednom proverio kretanje monsuna. Rekao mi je da ove godine na severu neće biti onih čuvenih desetak mirnih dana jer je monsun slab a severni i zapadni vetrovi isuviše jaki. Zato su vremenske prognoze neprecizne jer je vreme nestabilno. Iz dana u dan biće sve gore i gore, sa jakim vetrovima i dosta snega. Sezona je završena.

Znači i da se popnemo do C-2 ništa nam ne znači. Pozvao sam radio vezom članove tima i vodju Šerpasa, i saopštio im da se odmah svi vrate u C-1. Tada je prvi član tima bio na visini od oko 7550m.

Nikada se u svom životu u planini nisam teže osećao nego u tom trenutku. Znao sam da nećemo imati šansu za uspon na vrh. Bar da smo dobili šansu!

Znam da je najvažnije da se svi članovi tima vrate kući živi i zdravi, i ja sam to uradio, ali da li je neko od vas bio u situaciji da donese takvu odluku? Svi smo puni priča kako vrh nije bitan već put do njega, te kako je ljudski život najvažniji, ali treba uraditi to, treba nazvati ljude i vratiti ih kući.

Dao sam sve od sebe da ekspedicija bude uspešna, pomagao sam svakome ko je imao problema, obavio sam na stotine razgovora po šatorima pažljivo slušajuci probleme, davao savete kada sam bio siguran da mogu pomoći, ali nisam uspeo. Nije me sramota od planine jer me je nadmudrila najveća od svih, već me je sramota od ljudi koje sam predvodio, koji su mi bezgranično verovali. Uvek do sada sam uspevao da opravdam to poverenje, i svi su se vraćali srećni kući.

Sada vidim razočarenje u očima, tugu, bes što nije popet vrh, doživljavam ružne reči od ljudi koje znam godinama, vidim onu ružnu malogradjansku potrebu da neko bude kriv i kao onda će sve biti u redu… Sve je to OK. Svako ima prvo da pokaže sebe u ovakvom trenutku. Samo, neko to od gore gleda sve .

U ovom izveštaju nisam spomenuo nijedno ime. To je stvar principa. Smatram da treba da prodje možda godina dana pa da jasno sagledamo šta se sve dogadjalo tokom ekpedicije. Sada su emocije jake i verovatno bi pogrešio u proceni reagovanja nekih ljudi.

To pišem jer će biti raznih komentara od nekih članova ekspedicije. Zato valjda i postoji Internet, svako može da piše šta hoće, a na vama je da verujete ili ne.

04.06.2009.

Moj prethodni izveštaj je mogao da bude kraći, u stvari mogao je da stane u jednu misao Waltera Bonatti-ja:

"The Mountains are the means. The man is the end. Idea is to improve the man, not to reach the top of the mountain!"

Ekspedicija se vraća kući u subotu 06.06.2009 u 20.30h na aerodrom Nikola Tesla.

Pozdrav svima,

Vodja ekspedicije

Dragan Jaćimović

Posle velikog uspeha ekspedicije Everest 2007, počele su pripreme za novu ekspediciju Everest 2009.

Extreme Summit Team na čelu sa vođom ekspedicije, Draganom Jaćimovićem, ponovo okuplja tim za ovaj veliki poduhvat

Međutim, baveći se ovim sportom u proteklih dvadeset godina, shvatio sam zašto vrhovi preko 8000m izgledaju tako nedodirljivi većini planinara i alpinista.

Mistifikaciji tih vrhova najviše su doprineli oni ljudi koji su njihovim osvajanjem umislili da su oni sada nešto posebno. Svi mi vrlo dobro znamo da su planine večne i posebne, a mi prolazni...

Ako više nisi privilegovan kao jedan od onih koji su bili gore iznad oblaka, ako te ljudi ne gledaju više sa očima punim poštovanja, onda se tvoj ego oseća ugroženim i jedino mu preostaje da bude protiv svih koji žele «gore».

Zato je moja želja da demistifikujem sve te priče i pomognem da vaši snovi postanu java.

«HAVE A VISION NOT CLOUDED BY FEAR» (Imaj viziju koja nije zaklonjena oblacima straha) - rekao je davno jedan indijanski poglavica.

Ali, biti potpuno bez straha i krenuti u nepoznato bez pripreme, više je odraz ludosti nego hrabrosti. Pa kako onda krenuti na vrh preko 8000m??

Prvo i osnovno podrazumeva se da ste do sada učestvovali u himalajskim ekspedicijama.

To znači da ste upućeni u "tajne" pravilnog korišćenja opreme, da ste omirisali vazduh na visinama preko 7000m i da ste bar jednom stajali na himalajskom vrhu raširenih ruku vrišteći iz sveg glasa, tako da ste se čuli do Pekinga!!

Bez prethodnog iskustva vaš uspon na Everest će se pretvoriti u noćnu moru!

Drugo, šta želite da dokažete usponom na najviši vrh na svetu - Mt. Everest (8848m)??

Ako vam je cilj da zadovoljite sopstveni ego, da pokažete drugima kako vi to možete ili da dobijete zvanje «Zaslužnog sportiste», onda sa vašim motivom nešto nije u redu.

Pokušajte da vaš pogled ka vrhu ne bude zamagljen sitnim interesima, strastima i pohlepom, možda će se motiv sam pojaviti...

Budite iskreni prema sebi. Bez iskrene namere i jasnog cilja, na tom putu možda i «zalutate»

Treće, ako tek u C3 (8300m) shvatite da vam nedostaje kondicije za završni uspon i tek tada postanete svesni da niste dovoljno trenirali, onda je prekasno da se bilo šta popravi.

Ni kajanje, ni bes, ni samosažaljenje neće vam pomoći da dodjete do kraja puta...

Zato trenirajte redovno, pratite šta se dešava sa vašim telom i ne preterujte! Ako se posle treninga osećate kao isceđen limun, to ne znači da je trening bio dobar («Brate, razbio sam se na treningu»).

Naprotiv, posle mesec dana takvog «treniranja» vaša kondicija će umesto da se poboljšava - početi da opada!Radite na snažnoj izdržljivosti mišića i opštoj aerobnoj izdržljivosti.

Četrvrto, Timski duh!! Da bi se priključili ekspediciji morate biti spremni na kompromise.Dobra atmosfera u timu je 50% obavljenog posla.Ovo nije fraza, već mnogo puta do sada potvrđeno iskustvo.Treba da znate, da više šanse za uspon na vrh imate ako budete pomagali jedni drugima.

Najbolje je da vaše najveće neprijatelje - gordost i sujetu, zaključate u nekom sefu kod kuće.

Posvećenost zajedničkom cilju i ekstremna situacija će vam pomoći da se zbližite. Život je čudo.

Peto, poverenje u vodju ekspedicije je od suštinske važnosti za uspešno okončanje uspona.

Ponekad će njegove odluke, gledane iz vašeg ugla, biti nerazumne i nerezonske.

Zna kolika je vaša strast za vrhom, jer je bio u vašoj koži, a vi u njegovoj niste.