Extreme summit team - Duke of Edinburgh Award

British International School (BIS) je ove godine ponovo pokrenula program Duke of Edinburgh Award koji je namenjen deci uzrasta od 14 do 25 godina. Cilj ovog programa je da se kod mladih ljudi razvije samostalnost, odgovornost, samopouzdanje, timski rad, kao i avanturistički i istraživački duh. Tokom kursa, deca se upoznaju da osnovama orijentacije, kampovanja, planinarenja i preživljavanja u prirodi. S obzirom da je BIS pristupila ovom projektu veoma ozbiljno, za potrebe kursa angažovani su predavači-instruktori sa velikim iskustvom iz ovih oblasti, članovi Extreme Summit Team-a. Njihov zadatak je bio da učesnicima kursa prenesu svoje dragoceno iskustvo sticano na različitim planinama i kontinentima, od Anda u Južnoj Americi do Himalaja u Aziji. Tokom teorijske nastave i pokaznih vežbi koje su održavane jednom nedeljno, polaznici kursa su naučili osnove preživljavanja i boravka u prirodi. Ipak, teorija je jedno, a praksa drugo, pa je sve to naučeno trebalo ponoviti i utvrditi u pravim uslovima. Programom Duke of Edinburgh Award, predviđeno je da učesnici kursa moraju da provedu određeni broj dana u prirodi i određen broj noći u šatoru kako bi mogli da steknu ovo prestižno zvanje koje se dodeljuje u okviru britanskog školskog sistema. Po unapred osmišljenom planu i programu koji je usvojila BIS, polaznike kursa je nakon predavanja i vežbi očekivalo dvodnevno kampovanje i noć pod šatorima. Odredište je bila planina Stol u istočnoj Srbiji, u neposrednoj blizini grada Bora. ..

Instruktori:

Polaznici kursa:

21.10.2006.

Okupili smo se u 8h ujutru u dvorištu BIS-a. Bilo nas je devetoro, šestoro polaznika kursa i troje instruktora. Rasporedili smo se u dvoja kola i izuzetno rasoloženi, krenuli oko 8.30 auto putem Beograd-Niš ka Paraćinu, gde je trebalo da se isključimo i nastavimo magistralnim putem ka Boru. Pretpostavjam da je i u drugim kolima bilo veselo kao kod nas. Sve vreme smo slušali muziku, pri čemu je Boris izigravao DJ-a. Na stotom kilometru od Beograda, stali smo kod čuvenog motela „Stari hrast“ da doručkujemo. George i Cameron su imali priliku da prvi put probaju srpski specijalitet - lepinju sa kajmakom.

Posle doručka, nastavili smo ka Paraćinu, a onda magistralnim putem ka Boru, ostavljajući sa naše desne strane planinu Rtanj. Većini je ovo bio prvi put da vide ovaj, inače izuzetno lep, deo Srbije, pa nisu skrivali svoje oduševljenje prirodnim lepotama.

Negde oko 13h smo stigli do mesta gde smo ostavili kola, raspodelili opremu i krenuli peške ka planinarskom domu u čijoj ćemo blizini postaviti kamp. Pešačili smo oko sat vremena do doma uživajući pri tom u prelepim pejzažima prave „zlatne jeseni“. Po dolasku na odredište, raspodelili smo se u tri ekipe i svaka je počela sa podizanjem svog šatora, a zatim je usledilo uredjenje logora i skupljanje drva za logorsku vatru koja je bila planirana za kasnije.

Kada smo završili sa uređenjem kampa, koji smo inače postavili na idiličnom mestu pored jezera, Nikola, Tijana i ja smo poveli grupu na jedan od obližnjih vrhova sa koga smo uživali u prelepom zalasku sunca. Po povratku u kamp, zašiljili smo prutove, naboli kobasice i uživali u roštilju i druženju uz logorsku vatru do polaska na spavanje.

22.10.2006.

Kameron, Džordž i ja smo se probudili negde u isto vreme. Ustanovili smo da je Boris, pošto nije mogao da zaspi, otišao tokom noći u drugi šator da sa njima priča i zaboravio da zatvori vrata šatora. To je ujedno bio i odgovor na Kameronovo čuđenje zašto mu je bilo malo hladnije u toku noći. Za doručak smo spremili omlet sa slaninom i paradajzom, a potom krenuli ka stenama Stola gde je trebalo da nauče tehniku penjanja i spuštanja po steni. U narednih tri sata svi su bar po dva puta popeli smer i abzajlovali sa vrha. Svi su bili oduševljeni kada su se kao „specijalci“ spuštali niz stenu.

Negde oko 14h smo se vratili u kamp, spakovali šatore i opremu i krenuli ka kolima. Bez mnogo žurbe, umerenim tempom, polako smo odmicali i ostavljali planinarski dom, jezerce i stene iza nas. Ubacili smo stvari u kola, i opet uz dobru muziku i u dobrom rapoloženju nastavli ka Beogradu. U podnožju planine Rtanj smo svratili na nadaleko čuvenu gibanicu i kiselo mleko. To je naročito obradovalo Kamerona koji kaže da od srpskih specijaliteta najviše voli gibanicu. U Beograd smo stigli tačno u 20h kao što smo i planirali.

Nakon ovog putovanja i prethodno odslušanih predavanja i vežbi, svako od učesnika je stekao mogućnost da dobije bronzanu plaketu. Na njima je da odluče da li će se tu i zaustaviti...

Nebojša Stojančić,

Instruktor kursa Duke of Edinburgh Award